Da li će fuzija stići da reši energetski problem — i šta kaže matematika

Dve priče o energiji odvijaju se istovremeno, a retko ko ih dovodi u vezu. U jednoj, svet gradi sve više servera i sve više računara, pa potražnja za strujom raste brže nego što iko ume da je isprati. U drugoj, po Francuskoj, Americi i državi Vašington niču mašine koje treba da ponove proces koji pokreće Sunce — fuziju.

Prva priča ima konkretne brojke: data centri su prošle godine potrošili oko 485 TWh struje, otprilike koliko i cela Italija, a Gartner procenjuje da će ove godine potrošnja porasti za 26 odsto. IEA, Međunarodna agencija za energiju, očekuje da će se do 2030. ta brojka popeti na skoro 950 TWh.

Druga priča ima rokove. U američkoj državi Vašington gradi se fuzijska elektrana koja bi, po ugovoru, struju na mrežu pustila 2028. Pitanje koje sve više zaokuplja i inženjere i investitore glasi: da li će ta druga priča stići da odgovori na prvu?

Tri stvari koje su se desile u 2026. i promenile sliku

Ova godina je fuziju pretvorila iz laboratorijske priče u građevinski projekat, a najveći dokaz je ITER u južnoj Francuskoj, na kom radi 35 zemalja. Šesti od devet sektorskih modula, težak 1.100 tona, spušten je u jamu 29. jula, a finalni modul trebalo bi da stigne sredinom 2027. Važno je, međutim, zapamtiti čemu ITER služi: neće proizvoditi struju, već treba da dokaže da fuzija uopšte može da radi, a košta desetine milijardi evra.

Druga velika stvar stiže iz Masačusetsa, gde je SPARC kompanije Commonwealth Fusion Systems izgrađen više od 75 odsto. Prva plazma očekuje se 2027, a cilj je da mašina iz fuzije izvuče više energije nego što je uloženo — takozvani faktor Q veći od dva. Ono što SPARC čini posebnim jesu REBCO supravodljivi magneti, koji su još 2021. pokazali polje od 20 tesla i omogućili da tokamak bude mnogo manji od ITER-a, a kompanija već najavljuje komercijalnu elektranu od 400 MW u Virdžiniji.

Helion je pak u junu dobio prve regulatorne dozvole na svetu za jednu fuzijsku elektranu — dve licence od Washington State DOH. Njihov prototip Polaris postigao je u februaru dve stvari koje privatna industrija do tada nije: prvu merljivu deuterijum-tritijum fuziju i temperaturu plazme od 150 miliona stepeni. Elektrana Orion u Malagi trebalo bi da 2028. isporuči struju Microsoftu.

Prava prepreka više nije fizika, nego cena struje

U fuzijskoj zajednici danas se retko raspravlja o tome da li će fuzija uopšte raditi — ta je bitka, u velikoj meri, dobijena. Spor se vodi oko nečeg drugog: koliko će ta struja koštati. MIT Technology Review je u aprilu objavio tekst čiji naslov sve govori: „Hoće li fuzija postati jeftina? Ne računaj na to.”

Cifre taj skepticizam objašnjavaju. Solarna energija je na mnogim tržištima već ispod 30 dolara po megavat-času, a fuzijska elektrana koja bi struju prodavala po 150 dolara po megavat-času prosto nije komercijalan proizvod. Drugim rečima, problem nije toliko u tome da se fuzija desi, koliko u tome da bude jeftinija od tehnologija koje već rade.

Ni novac ne prati euforiju onako kako se pričalo. Od 2021. do 2025. u fuziju je uliveno više od 6 milijardi dolara, ali TechCrunch je u aprilu primetio „pukotine” u finansiranju — kompanijama je sve teže da dođu do sledeće runde. CFS i Tokamak Energy zato prodaju magnete i druge komponente da bi imali prihod dok glavni projekti ne prorade, što je pametno, ali i jasan znak koliko je put do mreže dug.

Kada fuzija stvarno stiže na mrežu

Projekat	Status	Kada struja na mrežu
ITER (35 zemalja)	6/9 sektorskih modula, finalni modul 2027	Nikada — naučna demonstracija
SPARC (CFS)	Više od 75% izgrađen, prva plazma 2027	Komercijalna elektrana od 400 MW kasnije
Helion (Orion)	Dozvole dobijene, gradnja u toku	Ugovor sa Microsoftom: 2028
STEP (UK)	Strategija od £1.3 milijarde	Rane 2040-te

Tabela otkriva i ono što se iz naslova ne vidi: nijedan tokamak na svetu još nije proizveo struju. Helionov rok 2028. jeste ugovorna obaveza prema Microsoftu, ali i sami zagovornici fuzije priznaju da je to optimističan scenario. Ozbiljan udeo fuzije u mreži — ono što bi zaista promenilo energetsku sliku — niko ne očekuje pre 2035, a realnije je govoriti o 2040-im.

Šta to znači za Srbiju

Srbija nema fuzijski program i nema ni razloga da ga ima, ali iz ove priče mogu da se izvuku tri pouke. One se ne odnose na to da li će neka mašina proraditi, nego na to kako se zemlja postavlja prema energiji dok svet čeka na fuziju.

Prvo, data centri stižu brže nego što mreža može da ih prati — globalno kasni i do polovina projekata zbog priključaka. To nije problem samo za Ameriku ili Zapadnu Evropu; svaka zemlja koja se nada AI investicijama suočiće se sa istim zidom. Ako Srbija želi da se nađe na mapi tih investicija, pitanje struje je, pre svega, pitanje konkurentnosti.

Drugo, cena struje će odlučiti ko pobedi u AI trci. Pošto fuzija neće rešiti problem do 2030, ključne odluke o gasu, nuklearnoj energiji i obnovljivim izvorima doneće se u narednih pet godina. Te odluke ne smeju da čekaju na „besplatnu” energiju koja još ne postoji.

Treće, ITER je najbolji primer koliko košta međunarodna saradnja u energetici: 35 zemalja, decenije rada i desetine milijardi evra. Svaka ozbiljna energetska strategija mora da računa na dug rok i na to da veliki projekti kasne. Fuzija je važna, ali je ne treba tretirati kao magično rešenje koje stiže u poslednjem trenutku.

Fuzija će, po svemu sudeći, jednog dana raditi — nauka je na dobrom putu, a projekti poput ITER-a i SPARC-a postoje da bi to dokazali. Pitanje je samo da li će stići na vreme, a dok se odgovor čeka, potrošnja struje raste za 26 odsto godišnje i ne čeka ni na koga. Do tada se energetska budućnost gradi od onoga što već postoji — solarne energije, baterija, gasa i nuklearne fisije. Fuzija ostaje najveća nada, ali i najskuplja lekcija o tome da se velike stvari ne dešavaju preko noći.