Da li će AI ukinuti rad? Od Muskovih 10–20 godina do Hararijeve „beskorisne klase"

Obećanje da će mašine osloboditi čoveka od rada staro je gotovo koliko i industrijska revolucija. Ekonomista Džon Majnard Kejns je 1930, u eseju „Economic Possibilities for our Grandchildren”, predvideo da će njegovi unuci do 2030. raditi svega 15 časova nedeljno. Prognoza se nije ostvarila — a opet, ista priča se danas ponavlja u još hrabrijoj varijanti.

Izvršni direktori kompanija koje razvijaju veštačku inteligenciju sada obećavaju upravo to, uz jednu važnu razliku: dok su Kejnsove mašine zamenjivale mišiće, današnja AI radi kognitivne poslove — one koji su do juče važili za ljudsku privilegiju. Zato pitanje više nije čisto teorijsko. Ovaj tekst ne nudi konačan odgovor, jer ga niko nema — on sabira najuticajnije predikcije, postavlja pitanja i iznosi argumente obe strane.

Musk predviđa da će rad za 10–20 godina biti opcija, a ne obaveza

Elon Musk je u januaru 2026, u razgovoru za Fortune na US-Saudi Investment Forumu, izneo jednu od najhrabrijih prognoza: za 10–20 godina rad će biti opciona aktivnost, „kao bavljenje sportom ili video igricom”. Onaj ko i tada bude želeo da radi biće, po njegovim rečima, kao čovek koji gaji povrće u bašti kada može da ga kupi u prodavnici. U takvom svetu novac će postati nebitan, jer neće biti nestašice dobara i usluga.

Viziju je pozajmio iz naučne fantastike — iz serije romana „Culture” Ijana M. Banksa, sveta izobilja u kojem superinteligentni AI vodi civilizaciju, tradicionalni poslovi ne postoje, a novac je ukinut. Musk je ranije zagovarao „universal high income”, univerzalni visoki dohodak, a u istom duhu je i njegova prognoza da će roboti za deceniju nadmašiti ljudske hirurge.

Altman računa na osnovni dohodak, Gejts na kraću nedelju, a Roubini i na “neki oblik socijalizma”

Direktor OpenAI-ja Sem Altman već godinama zagovara univerzalni osnovni dohodak (UBI) kao odgovor na automatizaciju. OpenAI je 2024. podržao studiju o UBI-ju koja je ojačala argumente za osnovni dohodak.

Bil Gejts je znatno uzdržaniji — umesto potpunog prestanka rada, predviđa kraću radnu nedelju. Nouriel Roubini, ekonomista poznat po nadimku „Dr. Doom”, otišao je u intervjuu za Fortune u julu 2026. i dalje: AI revolucija će, po njegovom mišljenju, voditi ka UBI-ju ili „nekom obliku socijalizma”, što on izričito naziva optimističnim scenarijem. Do 2050. Roubini predviđa ekonomski rast od 10 odsto, ali uz zamenu mnogih poslova.

Ekonomija kaže da AGI gura cene ljudskog rada ka nuli

Teoretsku podlogu za ovakve prognoze dao je Pascal Stiefenhofer u radu „AGI and the End of Human Employment”, objavljenom na arXiv-u u februaru 2025. Njegova argumentacija je hladna i matematička: kada AGI radi po skoro nultoj marginalnoj ceni, marginalna produktivnost ljudskog rada pada, a sa njom i plate koje teže nuli. Ekonomska moć se pritom seli na vlasnike kapitala, što vodi ekstremnoj koncentraciji bogatstva.

Stiefenhofer uočava i paradoks: firme uz pomoć AGI-ja proizvode sve više, ali sve manje kupaca može da priušti ono što je proizvedeno. Kao moguća rešenja navodi univerzalni osnovni dohodak, javno ili zadružno vlasništvo nad AGI-jem i progresivno oporezivanje kapitala zasnovanog na AGI-ju, uz zaključak da nas čeka renegocijacija društvenog ugovora. U pitanju je, dakle, promena koja se ne tiče samo tržišta rada, nego i načina na koji je društvo organizovano.

Istorija, međutim, uči oprezu. Kejnsov promašaj — 15-časovna radna nedelja koja se nikada nije desila — najpoznatiji je primer, a njegova greška je poučna: bio je u pravu kada je predvideo da će tehnologija umnogome uvećati bogatstvo, ali nije predvideo kako će se to bogatstvo raspodeliti.

Svetski ekonomski forum u izveštaju „Future of Jobs Report 2025”, objavljenom u januaru 2025, nudi konkretnije brojke: do 2030. biće stvoreno 170 miliona novih poslova, dok će 92 miliona biti ukinuto — neto efekat od +78 miliona radnih mesta. Izveštaj je zasnovan na podacima više od 1.000 poslodavaca, 14 miliona radnika, 22 industrije i 55 ekonomija.

Ključne predikcije, na jednom mestu:

Predikcija	Ko	Kada
Rad postaje opciona aktivnost	Elon Musk	za 10–20 godina
Radna nedelja od 15 časova	Džon Majnard Kejns	do 2030. — nije se ostvarilo
170 miliona novih, 92 miliona ukinutih poslova	Svetski ekonomski forum	do 2030.
UBI ili „neki oblik socijalizma”	Nouriel Roubini	bez roka

Harari upozorava da čovečanstvo čeka podela na superelitu i “beskorisnu klasu”

Juval Noa Harari je još 2016. na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu upozorio na podelu koju je dve godine kasnije razradio u knjizi „21 lekcija za 21. vek”. Čovečanstvo će se, po njegovoj prognozi, podeliti na superelitu poboljšanih ljudi i masu „beskorisnih ljudi” — ekonomski beskorisnih, jer AI sve bolje obavlja sve poslove. Moć će se, dodaje Harari, koncentrisati u rukama onih koji kontrolišu algoritme.

Vredi naglasiti šta Harari ne tvrdi: „beskorisnost” je u njegovoj viziji ekonomska kategorija, a ne sud o vrednosti nečijeg života. Čovek koga tržište više ne treba ne mora biti čovek bez sadržaja — pitanje je ko u takvom društvu definiše vrednost i šta društvo čini sa ljudima koje više ništa ne traži. Ta razlika je ključna: od Muskovog sveta u kojem ljudi u slobodno vreme gaje povrće, do Hararijevog sveta u kojem milioni ljudi traže smisao.

Šta bismo radili kada ne bismo morali da radimo?

Ako je verovati optimističnoj verziji, čovek je po prirodi stvaralac, a ne radnik. Oslobođen obaveze da zarađuje, mogao bi da se posveti umetnosti, nauci, putovanjima i učenju — stvarima za koje danas jedva nalazi vremena. Ideja je stara koliko i filozofija: kada nestane nužnost, čovek će konačno raditi ono što ga čini čovekom.

Distopijska verzija je podjednako uverljiva. Psiholozi odavno znaju da rad, ma koliko ga mrzeli, daje strukturu danu i osećaj korisnosti, a bez te strukture lako nastupaju dosada, anksioznost i zavisnost od lake zabave. Sudeći po tome koliko vremena ljudi već danas provode u besciljnom listanju sadržaja na telefonima, teza da bismo se masovno posvetili poeziji deluje naivno.

Ono što niko ne može da predvidi jeste šta daje smisao životu kada nestane nužnost. Da li bismo i dalje istraživali svemir kada od toga ne bi zavisila ničija egzistencija? Da li bi umetnost postala bogatija kada bi je stvarali isključivo oni koji to žele — ili bi se utopila u beskrajnu zabavu? I najzad: da li bi nestala i sama motivacija, ona koja danas raste iz takmičenja, priznanja i straha od zaostajanja?

Skeptici uzvraćaju: automatizacija je skupa, a tržište rada se još nije zatreslo

Uverenje da je kraj rada na pragu ne dele svi. Ekonomistkinja Ioana Marinescu sa Univerziteta u Pensilvaniji podseća da je robotika skupa i visoko specijalizovana i da posle vekova automatizacije prinosi od svake nove tehnologije opadaju. Analitičari Yale Budget Lab-a su u oktobru 2025. zaključili i konkretnije: od pojave ChatGPT-ja u novembru 2022. „šire tržište rada nije doživelo diskutabilan poremećaj” od automatizacije zasnovane na veštačkoj inteligenciji.

Ekonomista Semjuel Solomon sa Univerziteta Temple postavlja pitanje koje se često gubi iza brojki: da li će prosperitet koji AI obećava biti inkluzivan, odnosno da li će ga osetiti i oni koji nisu vlasnici kapitala. Da strepnja nije bez osnova, pokazuje i „K-ekonomija” o kojoj govori Torsten Slok iz Apollo Global Management-a: Magnificent Seven, sedam najvećih tehnoloških kompanija, zarađuje, dok preostalih 493 kompanija iz indeksa S&P 500 zaostaje.

Niko, dakle, ne može sa sigurnošću da kaže da li će rad postati opcija za deset godina, za pedeset ili nikada. Predikcije su previše različite da bi se uzimale zdravo za gotovo, a Kejnsov promašaj uči da se i najpametniji ekonomisti varaju. Ali to što se prognoze razlikuju ne znači da se ništa ne menja: i vizionari i skeptici slažu se da je pred nama nešto veliko. Zato pravo pitanje nije da li će rad nestati, nego ko kontroliše tehnologiju koja ga zamenjuje i kako ćemo deliti ono što ona proizvede.